Na­vr­ši­lo se 30 go­di­na od upo­ko­je­nja prin­ca Mi­ha­i­la Mir­ko­va Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, svi­je­tlog i vi­te­škog iz­dan­ka ove sve­to­rod­ne lo­ze. Na­ža­lost, iz­u­zi­ma­ju­ći sve­šte­ni­ke Mi­tro­po­li­je cr­no­gor­sko–pri­mor­ske ko­ji su na Ce­ti­nju slu­ži­la tri­de­se­to­go­di­šnji po­men na dan nje­go­vog upo­ko­je­nja 24. mar­ta 2016. go­di­ne, ni­ko od onih ko­ji su bi­li oba­ve­zni ni­je obi­lje­žio sje­ća­nje na ovog skrom­nog, ali ča­snog i sta­me­nog iz­dan­ka ku­će Pe­tro­vić Nje­goš – po­sled­njeg kra­lja Cr­ne Go­re. Princ Mi­ha­i­lo, tre­će di­je­te nje­go­vog kra­ljev­skog ve­li­čan­stva prin­ca Mir­ka Di­mi­tri­ja Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša (1879 – 1918) i Na­ta­li­je Kon­stan­ti­no­vić (1882 –1950), ro­dio se u Pod­go­ri­ci, 1. sep­tem­bra 1908. go­di­ne. Mla­di princ Mi­ha­i­lo na­pu­šta Cr­nu Go­ru i od­la­zi u eg­zil sa šest go­di­na sa kra­ljev­skom po­ro­di­com 20. ja­nu­a­ra 1916, u tre­nut­ku ka­da je nje­gov otac od­lu­čio da osta­ne u ze­mlji i na­sta­vi mi­rov­ne pre­go­vo­re sa Austro-ugar­skom ko­ja je oku­pi­ra­la Cr­nu Go­ru. U po­čet­ku je po­ha­đao pri­vat­nu ško­lu u Na­pu­lju u Ita­li­ji, a po­tom u Est­bo­ur­nu, Sus­sex, Uje­di­nje­no Kra­ljev­stvo gdje je ste­kao osnov­no obra­zo­va­nje. Po­sli­je upo­ko­je­nja kra­lja Ni­ko­le u Kap d An­ti­bu, 1. mar­ta 1921, na­kon što se nje­gov stric Da­ni­lo od­re­kao pre­sto­la, ma­lo­ljet­ni Mi­ha­i­lo je po­štu­ju­ći kra­lje­vu pre­po­ru­ku pre­sto­lo­na­sled­ni­ku Da­ni­lu u te­sta­men­tu pro­gla­šen od stra­ne iz­bje­glič­ke Vla­de kra­ljem Cr­ne Go­re de ju­re, pod re­gen­stvom kra­lji­ce Mi­le­ne, 7. mar­ta 1921. go­di­ne.
Ova po­li­tič­ka od­lu­ka ni­je ima­la ne­kog uti­ca­ja na nje­gov ži­vot jer je Kra­lje­vi­na Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca po­sli­je odr­ža­nih pr­vih iz­bo­ra u no­vo­stvo­re­noj dr­ža­vi, ko­ji su u Cr­noj Go­ri bi­li pr­vi kon­sult (re­fe­ren­dum) na­ro­da pod me­đu­na­rod­nom kon­tro­lom ko­ji je po­tvr­dio od­lu­ku „Pod­go­rič­ke skup­šti­ne”, de ju­re do­bi­la me­đu­na­rod­no pri­zna­nje do­no­še­njem Vi­dov­dan­skog usta­va 28. ju­na 1921. go­di­ne.
Princ Mi­ha­i­lo je za­vr­šio u Fran­cu­skoj, pr­vo Vi­šu ško­lu, a po­tom na­sta­vio stu­di­je u Pa­ri­zu. Kao fran­cu­ski dr­ža­vlja­nin, po sti­ca­nju pu­no­ljet­stva, od­re­kao se bi­lo ka­kve po­li­tič­ke ulo­ge za svo­je i po­tre­be di­na­sti­je, pri­zna­ju­ći Kra­lje­vi­nu Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Kralj Mi­ha­i­lo se na ovaj na­čin i for­mal­no od­re­kao kra­ljev­ske kru­ne u ko­rist svo­ga bra­ta od tet­ke kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća i kao član sta­re vla­da­ju­će po­ro­di­ce bio na ci­vil­noj li­sti Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca.
Iako se princ Mi­ha­i­lo od­re­kao ba­vlje­nja po­li­ti­kom dru­gi se ni­je­su od­re­kli po­ku­ša­ja zlo­u­po­tre­be ime­na ovog ča­snog čo­vje­ka u svo­jim po­li­tič­kim za­vje­ra­ma. Pre­ma pi­sa­nju po­zna­tog advo­ka­ta i knji­žev­ni­ka Ni­ko­le Đo­no­vi­ća, po­vo­dom pri­ma­nja u audi­jen­ci­ju kod kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća nje­go­vog bra­ta Jo­va­na Đo­no­vi­ća, po­zna­tog pu­bli­ci­ste, pri­li­kom pri­hva­ta­nja po­sta­vlja­nja na mje­sto ju­go­slo­ven­skog am­ba­sa­do­ra u Al­ba­ni­ji po­mi­nje slu­čaj po­ku­ša­ja zlo­u­po­tre­be ime­na prin­ca Mi­ha­i­la pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta 1932. go­di­ne, ko­ji je po svoj pri­li­ci bio uvod u ono što se de­ša­va­lo ka­sni­je. Kralj Alek­san­dar je ta­da re­kao Jo­va­nu Đo­no­vi­ću da Ita­li­ja ima u pla­nu da do­ve­de na al­ban­ski pre­sto prin­ca Mi­ha­i­la Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, pa da sa al­ban­ske stra­ne poč­ne da uba­cu­je lju­de u Cr­nu Go­ru i da iza­zo­ve usta­nak i kr­vo­pro­li­će, a da bi Al­ba­ni­ju pri­do­bi­la de­fi­ni­tiv­no za se­be. Princ Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić Nje­goš je tre­ba­lo po tom pla­nu da bu­de knjaz al­ban­sko-cr­no­gor­ski. Kao i ka­sni­je čo­vjek od ča­sti je od­bio ove ne­ča­sne igre sa njim i ime­nom sve­to­rod­ne lo­ze Pe­tro­vić Nje­goš.
Bo­lu­ju­ći od tu­ber­ku­lo­ze kič­me, na pre­po­ru­ku svog pa­ri­skog dok­to­ra, princ Mi­ha­i­lo se li­je­čio u ba­nja­ma Bre­ta­nje u Fran­cu­skoj gdje sre­će svo­ju bu­du­ću su­pru­gu Že­ne­vjev Pri­žan sa ko­jom se vjen­čao 27. ja­nu­a­ra 1941. go­di­ne Ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sli­je vjen­ča­nja, apri­la 1941. go­di­ne, par ko­ji je ži­vio u Pa­ri­zu, uhap­šen je od Ge­sta­poa i pre­ba­čen u na­ci­stič­ki kon­ce­tra­ci­o­ni lo­gor Bad Hom­burg bli­zu Ham­bur­ga u Nje­mač­koj. Za to vri­je­me, princ Mi­ha­i­lo je pri­mio pred­stav­ni­ka ita­li­jan­ske vla­de ko­ja mu je po­nu­di­la kra­ljev­sku kru­nu Cr­ne Go­re, na­kon što je kao „ne­za­vi­sna dr­ža­va” po­no­vo us­po­sta­vlje­na na­kon ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je. Spre­man da žr­tvu­je i sam ži­vot, od­bio je da pri­mi po­nu­đe­nu kru­nu Cr­ne Go­re od stra­ne on­da­šnjih moć­ni­ka Mu­so­li­ni­ja i Hi­tle­ra od ko­jih je u tom vre­me­nu drh­ta­la Evro­pa i sav svi­jet i po­no­vio svo­je vje­ro­va­nje u uje­di­nje­nu Ju­go­sla­vi­ju. Na­mje­sto po­nu­đe­ne kru­ne od krat­ko­vi­dih i pro­da­nih cr­no­gor­skih se­pa­ra­ti­sta na če­lu sa Se­ku­lom Dr­lje­vi­ćem, naj­mrač­ni­jom dič­no­šću u isto­ri­ji Cr­ne Go­re, ko­ji su na Pe­trov­dan 1941. go­di­ne pro­gla­si­li „ne­za­vi­snu” Cr­nu Go­ru, oki­va­ju­ći je rop­skim lan­ci­ma na­ci­fa­ši­zma, princ Mi­ha­i­lo je iza­brao iz­gnan­stvo i na­ci­stič­ki kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor i ti­me pred bu­du­ćim po­ko­lje­nji­ma osvi­je­tlio i svoj i obraz Cr­ne Go­re. Na­kon oslo­bo­đe­nja iz lo­go­ra, kra­jem 1943. go­di­ne, prin­ca Mi­ha­i­la po­no­vo su uhap­si­li Njem­ci i za­tvo­ri­li ga od ju­na 1944. go­di­ne do apri­la 1945. go­di­ne. Za vri­je­me nje­go­vog dru­gog za­to­če­ni­štva do­bio je glas da mu se u Fran­cu­skoj ro­dio sin Ni­ko­la, 7. ju­la 1944. go­di­ne.
Po oslo­bo­đe­nju, princ Mi­ha­i­lo i nje­go­va su­pru­ga Že­ne­vjev su od­lu­či­li da do­đu u Ju­go­sla­vi­ju 1948. go­di­ne. U Be­o­gra­du je princ Mi­ha­i­lo oba­vljao po­sao še­fa pro­to­ko­la u Mi­ni­star­stvu ino­sta­nih po­slo­va, ali, raz­o­ča­ra­na Ti­to­vim re­ži­mom, po­ro­di­ca se vra­ti­la na­zad u Fran­cu­sku na­kon go­di­nu da­na. Od is­ku­stva u ko­mu­ni­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji ostao je sa­mo na­di­mak ko­ji je do­di­je­ljen Že­ne­vjev Pri­žon - „Cr­ve­na Prin­ce­za”. Ubr­zo po po­vrat­ku u Pa­riz, nji­hov brak je za­pao u kri­zu i princ Mi­ha­i­lo i Že­ne­vjev su se raz­ve­li 1949. go­di­ne. Na­kon po­vrat­ka u Fran­cu­sku, princ Mi­ha­i­lo je na­šao po­sao kao ko­mer­ci­ja­li­sta i po­vre­me­ni pre­vo­di­lac. Nje­go­ve zva­nič­ne ak­tiv­no­sti kao prin­ca Cr­ne Go­re su sma­nje­ne go­to­vo na nu­lu. Je­di­no se mo­že po­me­nu­ti je­dan dug put u Sje­ver­nu Ame­ri­ku, po­sli­je ko­ga su štam­pa­ni nje­go­vi „Me­mo­a­ri” u iz­da­nju „Srp­ske na­rod­ne od­bra­ne” u Ka­na­di. Nji­ho­vo pr­vo štam­pa­nje osta­lo je sko­ro ne­po­zna­to, ta­ko da im ni­je uka­za­na pa­žnja ko­ju oni po svom zna­če­nju i sa­dr­ža­ju za­slu­žu­ju. Po­vo­dom pet­na­est go­di­na od upo­ko­je­nja prin­ca Mi­ha­i­la Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša 2001. go­di­ne, Mi­tro­po­li­ja cr­no­gor­sko-pri­mor­ska i nje­na iz­da­vač­ka ku­ća „Sve­ti­go­ra” štam­pa­li su dru­go iz­da­nje „Me­mo­a­ra”, ko­je po­red iz­ra­za po­što­va­nja pre­ma ovom svi­je­tlom iz­dan­ku sve­to­rod­ne lo­ze Pe­tro­vi­ća, ima za cilj da ovu ve­o­ma zna­čaj­nu knji­gu uči­ni do­stup­nom ši­roj jav­no­sti u Cr­noj Go­ri, i van Cr­ne Go­re.
Po od­la­sku u pen­zi­ju, princ Mi­ha­i­lo je vo­dio usa­mlje­nič­ki i umje­ren ži­vot, ali ka­rak­te­ran i bez bi­lo ka­kve kom­pro­mi­ta­ci­je, ni­kad ne ko­ri­ste­ći nje­go­vo slav­no po­ro­dič­no ime da bi ušao u dru­štve­ne kru­go­ve. Ra­de­ći sa­mo kra­tak pe­ri­od u Fran­cu­skoj, sa pen­zi­jom ko­ja je bi­la vr­lo ma­la, u stva­ri je­dva do­volj­na za pre­ži­vlja­va­nje, po­stao je pre­vi­še usa­mljen, ne­sre­ćan i na­pu­šten od svih iz­u­zi­ma­ju­ći ne­ko­li­ko pri­ja­te­lja kao što su bi­li Ili­ja – Mi­nja Pe­ri­šić, Jo­van Br­kić i Mar­ko Mi­lu­ti­no­vić Pi­per. Ovaj ve­li­ki pa­tri­o­ta sa­hra­njen je na Srp­skom gro­blju bli­zu Or­li­ja, Val de Marn, u Fran­cu­skoj, 1. apri­la 1986. go­di­ne. Oko dvi­je sto­ti­ne lju­di pri­su­sto­va­lo je opi­je­lu u Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi u Pa­ri­zu. Uz mo­li­tve sve­šte­ni­ka za spa­se­nje du­še, sa njim je spu­šten u pri­vre­me­nu grob­ni­cu i gru­men rod­ne ze­mlje.
Ka­ko je u po­go­vo­ru dru­gog iz­da­nja „Me­mo­a­ra” prin­ca Mi­ha­i­la za­pi­sao mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je: ,,Na nje­ga bi se mo­gla pri­mi­je­ni­ti, kao po­hva­la, ona drev­na he­len­ska mu­drost: „Skri­ve­no po­ži­vje”.
No, iako „skri­ve­no” i u ino­stran­stvu, po­ži­vio je do­volj­no du­go i zna­me­ni­to da bi mo­gao bi­ti za­pam­ćen i pri­znat u isto­ri­ji za pra­vog na­sljed­ni­ka dje­la i za­vjet­ne mi­sli nje­go­vih slav­nih pre­da­ka Pe­tro­vi­ća, po­čev­ši od vla­di­ke Da­ni­la, „vo­je­vo­di­ča srb­ske ze­mlje”, pre­ko Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog i Pe­tra II Pe­tro­vi­ća Nje­go­ša, pa sve do nje­go­vog dje­da Ni­ko­le I Pe­tro­vi­ća…” Jo­van B. Mar­kuš


Grob­ni­ca na Ce­ti­nju

Pri­li­kom pre­no­sa i sa­hra­ne zem­nih osta­ta­ka kra­lja Ni­ko­le i kra­lji­ce Mi­le­ne na Ce­ti­nju 1989. go­di­ne bi­lo je pla­ni­ra­no da se za­jed­no sa nji­ma pre­ne­su na Ce­ti­nje i nje­go­vi zem­ni osta­ci, ali pre­ma fran­cu­skim pro­pi­si­ma zbog krat­kog pro­to­ka vre­me­na od upo­ko­je­nja to je od­lo­že­no za maj 1990. go­di­ne. Tom pri­li­kom na Dvor­skom gro­blju pred Ce­tinj­skim ma­na­sti­rom na­pra­vlje­na je grob­ni­ca prin­ca Mi­ha­i­la, po­red grob­ni­ca prin­ce­ze Vje­re i prin­ce­ze Kse­ni­je. Iako je mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko–pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je, ko­ji se kao je­ro­mo­nah pri­li­kom bo­rav­ka u Pa­ri­zu sre­tao i bio u dru­štvu prin­ca Mi­ha­i­la, vi­še pu­ta po­kre­tao ini­ci­ja­ti­vu da dr­žav­na vlast is­pu­ni pi­sme­no pre­u­ze­tu oba­ve­zu na nji­ho­vu sra­mo­tu to do da­nas ni­je ostva­re­no. Prin­če­va na­pa­će­na du­ša na­ći će smi­raj svoj ka­da se is­pu­ni nje­gov ama­net da bu­de sa­hra­njen u Otadž­bi­ni me­đu svo­jim slav­nim pre­ci­ma Pe­tro­vi­ći­ma – Nje­go­ši­ma.


Vinjoli pisao o Cr­noj Go­ri 1941. go­di­ne

Pro­fe­sor Đu­lio Vi­njo­li, šef ka­te­dre za Pra­vo Evrop­ske uni­je na Fa­kul­te­tu po­li­tič­kih na­u­ka Uni­ver­zi­te­ta u Đe­no­vi, ko­ji va­ži za struč­nja­ka za is­toč­nu Evro­pu i Bal­kan ob­ja­vio je 2002. go­di­ne knji­gu ,,Vi­cen­da ita­lo-mon­te­ne­gri­na”. Knji­ga je ba­zi­ra­na na iz­vo­ri­ma na ita­li­jan­skom je­zi­ku ko­ji se od­no­se na po­ku­šaj fa­ši­stič­ke Ita­li­je da 1941, po­sli­je oku­pa­ci­je, us­po­sta­vi sa­te­lit­sku dr­ža­vu Cr­nu Go­ru ko­ja bi pod nje­nim pa­tro­na­ton ima­la for­mal­nu ne­za­vi­snost, ka­ko je uči­nje­no u Al­ba­ni­ji i Hr­vat­skoj, što je i te­ma knji­ge ko­ja ima pod­na­slov „Ne­po­sto­je­ća ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re 1941. go­di­ne”.
In­te­re­sant­ne su po­li­tič­ke igre o ko­ji­ma pi­še pro­fe­sor Vi­njo­li, oko od­re­đi­va­nja kan­di­da­ta za cr­no­gor­sko pre­sto u „Ne­za­vi­snoj dr­ža­vi” Cr­noj Go­ri 1941. go­di­ne pod po­kro­vi­telj­stvom fa­ši­stič­ke Ita­li­je i na­ci­stič­ke Nje­mač­ke.
Glav­ni kan­di­dat u kru­go­vi­ma oko ita­li­jan­skog dvo­ra za pre­sto je bio princ Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić Nje­goš, unuk kra­lja Ni­ko­le, ko­ji je kao ma­lo­lje­tan po­sli­je kra­lje­ve smr­ti i ab­di­ka­ci­je pre­sto­lo­na­sljed­ni­ka Da­ni­la, bio pro­gla­šen od stra­ne kra­ljev­ske Vla­de u eg­zi­lu kra­ljem Cr­ne Go­re.